DOŠEL, BU DOŠEL SVETI MARTIN

Naslov je, dakako, inačica stiha koji znamo svi (Došel je,došel…), ali manje nas zna da mu je izvor, zapravo, u pjesmi Štrigovčana Josipa Keresturija (1739.-1794.) Nikaj na svetu lepšega ni, čije dvije zadnje strofe - od ukupno devet – glase:

Martinje dojde, krstil ga bum,
Vince postane, napil se bum.
Kume moj dragi, daj se na pi’,
Jošče nas ne bu, daj ga se vži’!
Denes al’ zutra mrtev nam glas,
Vince ostane, ne bude nas.
Kume moj dragi, daj se napi’,
Jošče nas ne bu, daj ga se vži’!
No, ako i ne znamo za Keresturija, svi znamo za „krštenje mošta“. „Kad nam se rodi sin (i kći, naravno) zgoda je da se pošteno zalije i zabetonira. Kad se krsti dijete, i to je zgoda da se pošteno zalije i zabetonira. Pije se kad se čovjek ženi. Pije se i na karminama, kad čovjek umre, kad zaklopi oči i ostavi društvo i družinu. Kad sretneš prijatelja ‘s kojim si vojsku služil’, red je da se i to zalije i zabetonira“, piše M.Dolenec. Stotinu je životnih prigoda u kojima je vino nezaobilazni pajdaš, s njim se počinje (Bog nas poživi!) i završava. Nije čudo što su mu ispjevane tolike ode, što se uz njega razmatraju „velika pitanja“ (In vino veritas!), pa tad i oko njegova rođenja. No, zamijetimo da su Dolenčeva navođenja vina vezana uz čovjeka i njegove životne trenutke. A 11.studenog „krsti se“ vino i to se veže uz jednoga sveca, svetoga Martina. Kakvu vezu ima s vinom taj svetac?
Sveti Martin rodio se 316. (ili 317., prema drugim izvorima) u Sabariji (danas Szombathely, zapravo Subotica!), kao sin rimskoga tribuna. Polazio je katehetske škole, no otac ga prisili da se posveti vojničkom pozivu. Jašući kao vojnik kraj francuskog grada Amiensa, ugledao je pred vratima siromaka pa mu je darovao dio svoga vojničkog plašta. Te mu se noći ukazao Isus, zaogrnut darovanim komadom tkanine. Marin je shvatio poruku: ostavlja vojnički poziv, vraća se u Panoniju, posvećuje se apostolatu i privodi mnoge kršćanstvu (čak i svoju majku). Iznova je u Francuskoj, posvećen je u Toursu 371. za biskupa, umire 8.studenog 397., a pokopan je 11. studenog. Crkva taj dan slavi kao spomendan, dan sv. Martina.
Martin i guske, jer je običaj da za taj dan na stolu bude pečena guska? Kao mnogi događaji i osobe, i u kršćanstvu i u narodnom životu, obavijene su legendama. Prema jednoj takvoj, sramežljivi i skromni Martin sakrio kad su ga morali zarediti za biskupa, otkrile su ga guske gakanjem.
No, kakva je veza Martina i vina i zašto „krštenje mošta“? Veza je jedino preko godišnjeg kalendara: početak studenog shvaća se kao konac vinogradarskih poslova, mošt fermentira u vino, a kako je 11. studenog upravo sv.Martin, taj je dan uzet kao završna svečanost, baš poradi kulta svetosti oko svetoga Martina. Da je tome tako svjedoči činjenica da je mjesec studeni u kajkavaca martinščak, a o svečevoj popularnosti na hrvatskom sjeverozapadu svjedoči činjenica da je patron u mnogih župa (Sv.Martin, Podturen, stara crkva u M.Središću, pa D.Voća, Virje, Martijanec, Varaždinske Toplice).
Ali, ako već postoji ta istodobnost, zašto se razvio običaj „krštenja mošta“? Je li to naša navika da „zalijemo“ sve, kako veli Dolenec? Zašto, međutim, takvo „krštenje“, čitav ceremonijal, s „biškupom“, „ministrantima“ ., „kumovima“ i „obrednikom“? Etnologinja Snježana Zorić u svojoj je knjizi Obred i običaj (1991.) razložila prožimanje pučkog i crkvenog sloja, točnije svjetovnog i svetog u narodnim običajima; no, dok to prožimanje u jednim običajima živi u „nekonfliktnoj vezi“ i zrači određenom ozbiljnošću („svetošću“), u drugima „svjetovno postaje sve više strukturni element praznovanja“. Reći ću svoje, premda se neki od vas čitatelja ne će složiti, da je u tim našim kletima, vikendicama i ugostiteljskim objektima na Martinje riječ o očitoj karikaturizaciji svetoga (čega sudionioci najčešće nisu svjesni). Naime, samo se dijete krsti, onda, obred krštenja može obavljati samo posvećena osoba , dakle svećenik, a čin pretvorbe (pod prilikama kruha i vina) prikazuje se SAMO na sv.euharistiji, dakla na sv.misi! Stoga, biškupska kapa s ucrtanim križem na glavi kakvog martinskog veseljaka, svećenička „odora“, „litanije“, koje parafraziraju (bolje: parodiraju!) crkveni obrednik, a sve k tome u osobitom vinskom raspoloženju – sve je to, otvoreno želim reći, sprdnja… K tome, „krštenje mošta“ nije narodni običaj nego se udomaćio kao posljedak građanskih veselica po klijetima sjeverozapadne Hrvatske, pri čemu su nemalu ulogu odigrali glasoviti „Križevački štatuti“ , koji umnoženi, nešto slično kao i svatovsko spričavanje , cirkuliraju kao predlošci za tu priliku. Da je tako, potvrđuje činjenica je da je „krštenje mošta“ u drugim hrvatskim vinorodnim krajevima nepoznato a isto je tako važno primijetiti da je nepoznato i među pomurskim Hrvatima-kajkavcima!
(I nije samo Martinje, i neki drugi narodni običaji derivirali su i prometnuli svoju bit. Uzmimo va(e)restovanje: dok nisu bile izgrađene mrtvačnice, pokojnik bi ležao u kući i tamo bi se od njega dolazila opraštati rodbina; dok bi žene molile u sobi gdje bijaše izložen, u drugoj sobi muški bi se počeli kartati, jasno, i piti a tad je nerijetko dolazilo do svađe i tuče…)
Važnije je prije svega da Martinje (sv.Martin) – združi, da se okupe pajdaši, da se iskaže horvatska gostoljubivost. A stvara je i grije mlado vino koje u cijelom godini krijepi i snaži. Narod je to, među ostalim, sročio ovako:
1.V zimi se pije da só mrzli dnevi kaj se télo zgréje.
2. V leti se pije da je vručina kaj se télo rashladi.
3. Dok je grdo vréme pije se kaj se život razvedri.
4. Dok je lépo vréme pije se kajti je čovek sam po sebi raspoložen.
5. Dok se teško dela pije se da čovek dobi snàgu.
6. V žalosti i srditosti pije se kaj čovek žalost i srditost zmenša.
7. Gda néma posla čovek pije kaj si vréme prekràti.
8. Vu veselosti se pije kaj se čovek bole poveseli.
9. Dok só grde prilike čovek pije da se uteši.
10. Vu dobrim prilikama čovek pije kajti onda vu ničemu ne sfali.
11. V žeji se pije kaj se žeja vgàsi.
12. V gladi se pije kaj se glad zamóti.
13. Potli prêvêč pijače čovek pije kaj si želódec popràvi.
14. Potli dobroga jela čovek pije kaj leži prêcêra.
15. A kak treba piti? Navek spametno, trezno i ne prek mere.

P.S. Aforizam: Neki piju od radosti, neki od tuge a neki od ranoga jutra!