Kruha našoga segdašnjoga...

U većini razgovora protekloga tjedna – onoga neposredno prije Uskrsa ili „pred Vuzmom“, zvanoga i „Velki teden“, a „velkoga“ i po pripremama za proslavu najvećega blagdana u kršćanskom dijelu čovječanstva – u većini, dakle, razgovora od potrebnih i korisnih do onih bez kojih je tjedan mogao mirno proći, gotovo da nije moglo biti da se ne spomene nešto tako obično i svakodnevno kao što je hrana, jelo, ili, po domaće, „jesti“.
Stvar ipak nije tako jednostavna kakvom se čini: riječ je o posebnom slučaju, o uskrsnom doručku ili „vuzmenomu zajtreku“, nekad davno prvomu mrsnomu obroku poslije korizmenoga posta i nemrsa, pa zato posebno svečanom i obilatom. Pitanja su se obično kretala u okviru „imaš već – nemaš još?“ i „gde si (buš) nabavil/a?“ s manje ili više opširnim odgovorima „kaj, gde, kak, zakaj“. Svašta se pritom moglo čuti i saznati, a najmanje se govorilo o onom i najobičnijem, i najpotrebnijem, i najsvakidašnjijem – o kruhu. Kruhu? – mnogi su pitanjem začuđeno odgovarali na pitanje o nečem tako banalnom. „Pa kruha ima, bar to ni problem!“
Istina jest: kruh danas „ni problem“, ali ne s posjedovne ili imovne – mnogi ga nemaju?! – nego samo s „tehničke“ strane. Ima ga toliko i takvoga da bi se čovjek opravdano mogao pitati što bi se još o njemu moglo izmisliti? No, ne samo to, nego i kako je to počelo? Nije valjda prvomu gladnomu čovjeku – Biblija ne spominje je li Adam bio željan kruha! – „štruca“, recimo, s Marsa pala na tanjur i njegovo je bilo samo da ga pojede i mirno čeka kad će dobiti „repete“!
Stručna literatura kaže da počeci te čovjekove oduvijek osnovne živežne namirnice sežu u davninu, kad je ljudski rod s nomadskog prešao na sjedilački način života i počeo se baviti zemljoradnjom. Pomalo je spoznao da se zobanje čitavoga zrnja tada još divljih žitarica može veoma olakšati različitim načinima obrade ili prerade, prije svega namakanjem i mrvljenjem, a kad se to dvoje spojilo, dobila se kaša koja, osim što se mogla kuhati u kakvoj primitivnoj posudi, mogla se i, najprije slučajno, a potom namjerno i smišljeno, prosuti na vruće kamenje ognjišta i – eto prvoga kruha!!
Istina, bio je još daleko od onoga što danas čovjek očekuje da će naći u pekarnici, ali – počelo je! I potrajalo – sigurno ne kratko – sve do časa kad su kvaščeve gljivice našle i u dovoljno velikom broju „napale“ žitku masu koju je neka bezbrižna „gazdarica“ pripremila da pečenjem bude pretvorena u kruh. Teško je i zamisliti da bi bilo obrnuto, naime, da bi čovjek tražio i našao sitne, za ljudsko oko nevidljive gljivice, pa ih stavljanjem u vlažno i ne hladno tijesto prisilio da ga „dignu“. Jednako je tako teško zamisliti što je rekla i učinila „gazdarica“ koja je vidjela što se s njenim još beskvasnim kruhom dogodilo, ali nije nimalo nevjerojatno da je na sljedeću takvu zgodu trebalo dugo-dugo čekati, zatim možda još duže na hrabrost onoga tko se usudio takvo „nadignuto“ tijesto ispeći, a potom još i na znatiželjnika koji će i „život staviti na kocku“ time što će zagristi i kušati to „čudo neviđeno“. Poznato je, međutim, da su Egipćani već u faraonsko doba znali za kvasni kruh. Da su kojim (ne)sretnim slučajem bili Međimurci ili barem znali „međimursku šprohu“, zvali bi ga „zdigani kruh“. Posredno potvrđuje to i biblijski izvještaj o izlasku Izraelaca iz Egipta: ako se u njemu spominje „blagdan beskvasnih kruhova“, morali su postojati i oni drugi, makar ne imali svoj blagdan - inače ni spomen onih prvih ne bi imao smisla.
Dalje je sve išlo brzo. U antičkom Rimu već su postojali pekari kao obrtnici. Predaja da su imali toliko posla da su morali nogama mijesiti kruh stoljećima je zabavljala one koji su znali taj „štos“: kad su naivnim neznalicama – jasno, ne „zabadaf“! – objašnjavali da se kruh nogama gaziti niti može (ili je još vruć, ili je već tvrd) niti smije (dar je Božji s nebesa), namještali su im odmah pitanje kakvoga bi smisla imalo gaziti bilo „melju“, bilo vodu, najmanje pak kvas ili ono malo soli, od kojih je kruh napravljen. Ipak, ta je, svakako istinita, predaja svim kasnijim pokoljenjima pekara davala „povijesno“ pravo da najteži dio svoga posla obavljaju nogama. Otud je nastala uzrečica da netko „ima čiste noge kak pek“, slična onoj da su mu „noge čiste kak da j’ snočka zelje gazil“.
Danas toga, razumije se, nema više jer je i proizvodnja kruha dobro mehanizirana, pa je i pekarima dobar dio posla sveden, kako se obično kaže, „na pritiskanje gumbov“ na specijalnim strojevima i pećima. (Neka mi pekari ne zamjere taj krajnje pojednostavnjen prikaz njihova posla koji je jednako ozbiljan, odgovoran, važan, težak itd. kao i svaki drugi. Da nije – „a kaj bi mi zutra jeli?!“)
Dabome, povijest kruha kao nečega čega „ima“ i što se „samo po sebi razme“ nije iscrpljena, ali – bit će još i „Vuzmov“ i drugih prigoda – „če nam jih dragi Božek daju“, kako bi rekla osoba koja je dala povod za tu „Sitnicu“.

P.S. Iznenada i nenamjerno, našao sam se protekloga tjedna tako blizu jedne „mamice“, zamalo pa još iz pretprošloga stoljeća, da nisam mogao ne čuti kako uz iskren uzdah izgovara svoju inačicu poznate prošnje iz „Oče-naša“: „Kruha našoga segdašnjoga daj nam ga i ne skrati nam ga denes!“Nisam izdržao i – dobio odgovor: „Pa to je jedino ono pravo [u smislu konkretno, stvarno, materijalno, opipljivo] za kaj je sam Kristuš rekel naj Boga za se prosimo!“ Časak potom ozbiljno joj se lice razvedrilo i uz vragolast pogled naivno je dodala: „A kaj ne kaj s kruhom i meseko ide bole v tek?!“
Ne usuđujem se ni razmišljati je li kruh time dobio ili izgubio na vrijednosti i razlogu za poštivanje!