Valentina Žerjav iz Dekanovca: Calido i ja učili smo skupa!

Tko nije čuo za Antuna Žerjava iz Dekanovca, kojeg su Međimurci od Štrigove do Donje Dubrave poznavali pod nadimkom Tonta, vjerojatno malo zna o konjima i konjogostvu u Međimurju nekad. Konja po našim selima skoro da i nema više, Tonta odavno vozi čeze po nebeskim prostranstvima, no uspomenu na ta vremena čuva u Dekanovcu njegova praunuka, Valetnina Žerjav, prvostupnica ekonomije na stažiranju u OŠ Podturen.

Valetnina nema ni pet, ni deset ni desetke konja kako je znao u štalama imati njen pradjed Tonta. Ima jednog konja, kojem posvećuje najveći dio svog slobodnog vremena. Calido je šestogodišnji hrvatski toplokrvnjak, koji je, kaže Valentina, od sedmog mjeseca života pod njenom rukom: - Kad smo kupili Calida bio je malo, skoro neugledno ždrijebe. On preplašen, ja jedva da sam nešto znala o konjima, ali zato je moj tata Zlatko znao sve što treba i počeo je Calida odgajati. A i ja sam učila s Calidom. - Pune tri godine – uključuje se u razgovor tata Zlatko – vodio sam Calida svuda, po poljima, do Mure, uz cestu, išao je za mnom kao pseto... A Valentina ga je sama cijelo to vrijeme polako navikavala na sve na što konja treba naviknuti, od uzde do sedla, da bi ga sama i ujahala na kraju.

Ponosna na konja koji se pun povjerenja u svoju gospodaricu da uputiti i na usko brvno preko kanala na polju, zagaziti preko bare ili u Muru, Valentina kaže:
- On je kućna maza, ali je i jako socijaliziran konj. S navršene tri godine morali smo ga kastrirati, počeo je pokazivati previše pastuhskog temperamenta, ali sad je bubica, druželjubiv prema ljudima i konjima. Odjašemo do izletišta kod Goričana, tamo popijem kavu s kolegicama ili odemo na drugu stranu prema bregima... To je teško shvatiti onima koji ne poznaju konje, kakva je to ljubav teško je opisati, dodaje Valentina.
Valentina ne može opisati riječima svoju ljubav prema konjima, a ne zna i je li to u njoj probila genetika, ona od pradjeda Tonte, pa djeda Antuna, a i tata Zlatko nije imun na konje, on je također kriv što konj kojeg imaju, kaže, zna da je na njihovom gruntu car:
- Vidite da mi živimo tradicijski, imamo perad, hranimo svinje, i moja mama Ljubica i tata Zlatko ne bi se odrekli života na kakav su navikli, na polja i prirodu, pa i moj dečko Marko Erdelji je do grla u poljoprivredi, radi u poljoprivrednom poduzeću, a 'zarazaio' se i ljubavlju prema konjima.

LJUBOMORNI RACEK

- Puno truda treba da bi se konj držao u redu. Radnim danom ja moram ustati na pola šest da bi Calida nahranila, a kad dođem s posla, prvo zavirim k njemu, pa se onda brzo presvučem jer znam da jedva čeka nasloniti glavu meni na rame. A tu je i moj francuski racek, ljubomoran ako njega ne pomazim dok dođem do Calida, kaže Valentina. 
No, racek i razmaženi konj ipak su prošle subote bili ponešto zanemareni. Valentina je Calida izvela samo za slikanje, jer na grunutu su bile koline! Prave, međimurske, nahranili su Žerjavovi stoosamdesetkilaša i jedva dočekali da vrijeme malo stisne, po toplom se vremenu – kažu – koline ne delaju. Sve su obavili sami, uz veliki trud Valentinininog dečka Marka koji se, želi li biti Žerjavovima zet, mora i malo skazati, kaže se u Dekanovcu.